Ovo je bila najteža reprezentativna godina i medalja s možda najvećon težinon od svih, s obzirom na okolnosti. Ajmo od početka.

Dražen gine i sve šta smo radili do tada pada u vodu. Prvo se nije treniralo jedno 6-7 dana dok se nismo malo sredili, a i onda nakon toga svaki trening je bila muka Isusova. Niko se nije moga skoncentrirat na ništa. Sićan se ka danas kad smo tribali ić na prvi trening da nisan od suza moga iz svlačionice izać.

Odma nakon sprovoda smo sili u avion na Mediteranske igre. Kako smo mi to igrali nikad mi neće bit jasno. Uspili smo uzest srebrnu medalju bez jednog pravog treninga. I to nan je bija jedini poraz od Talijana da se sićan ikad.

Nakon Mediteranskih igara malo smo se digli i išli na prvenstvo u Njemačku. Više-manje smo odradili dobro sve, osin polufinala protiv Rusa. Dobili smo i kasnije prvake u grupi, ali Rusi ka Rusi. Uvik zajebani. Mi s teškin nogama, bez pravih treninga, i s mislima ko zna di, napravimo čudo – virujte mi.

Svaki rezultat je u pet deka ogledalo rada na pripremama. To šta smo mi svi zajedno prošli to lito nebi poželija ni najgoren neprijatelju. I opet izvuć sve pobjede, osin jedne, pokazuje kakve smo glave bili.

Da ne zaboravin da te godine nije bilo ni Tonija. Ne sićan se više razloga, ali smo sve napravili bez obojice. Zato i je možda najvridnija medalja s obziron na sastav i na probleme s kojima smo se morali suočit. Igrat utakmice s mislima na Dražena i na sve to skupa, gledat curu s kojon se vozija u autu u prvom redu…..aj ti budi normalan.

PODIJELI

Komentariši