Nekadašnji košarkaš, funkcioner i predsjednik košarkaškog kluba Partizan Milorad Miketa Đurić umro je jučer u 85. godini.
Đurić je, kako je naveo Partizan, od pedesetih godina prošlog vjeka i dolaska u redove crno-belih do poslednjih dana ostao vezan za klub.
Nakon završetka igračke karijere, on je aktivno učestvovao u stvaranju Partizana dugo godina radeći kao tehniko, sekretar, a jedno vreme i predsednik kluba.
Đurić je imao direktne zasluge za to što su crno-beli dres obukli Kićanović, Dalipagić, Divac i brojni drugi asovi, naveo je klub.
Povodom smrti nekadašnjeg predsjednika Partizana prenosimo u cijelosti tekst sa kosmagazin.com
Ode i Miketa… U legendu… A i gde bi drugo, nego tamo gde odlaze gospoda od košarke. Kad kažem gospoda, daleko od toga da mislim i na trunku snobizma, uobraženosti, ili nečeg sličnog. Samo me preplavljuju seta, poštovanje i zahvalnost pri pomisli na blagost, toplinu, srdačnost i dobronamernost, dobroćudnog i visprenog gospodina Milorada Đurića.
Cenila sam njegovu kulturu i posvećenost, odanost kraljici igara. Bio je ugledni čelnik Partizana, ali jedan od retkih koji je kroz decenije podjednako tretirao mušku i žensku košarku. Od svih članova nekadašnje zajedničke uprave crno-belih bio je najprisutniji na našim treninzima. Sve smo bile njegove devojčice, a tako je, sa očinskom toplinom, kasnije zvao i reprezentativke kojima je bio tim lider.
Sjajno sam i kao novinar sarađivala sa Miketom i bila svedok na ženskim šampionatima Evrope koliko je potkovan znanjem i međunarodno cenjen. Na tim putovanjima bi ponekad skromno ispričao neku sjajnu, zanimljivu priču, anegdotu iz bogate karijere, a pre nešto više od deceniju jedva je pristao da neke od njih objavim u „Sportu“.
Nema sumnje da je vaš i naš Košmagazin pravo mesto za te redove, koji upravo kreću… u Miketinu čast…
***
Ova priča je mogla da liči na mnoge druge o sportskim funkcionerima. Bez obzira što je njen glavni lik prvi bivši igrač, koji je postao predsednik Partizana, a istu funkciju obavljao i u Skupštini crno-belih, Stručnom savetu KSJ, Registracionoj komisiji KSJ, bio član Predsedništva KSJ, tim menadžer naše ženske seniorske reprezentacije, član delegacije nacionalnog Saveza na brojnim međunarodnim takmičenjima i drugim događajima…
Nabrojano, bez sumnje, ima specifičnu težinu, ali tek kada kažemo Milorad Miketa Đurić, onda sve dobija prave, originalne dimenzije.
Doajen trofejnog sporta pod obručima, šarmer, dugogodišnji direktor „Energoprojekta“, utemeljivač moderne istorije Partizana i naše košarke, prijatelj trenera, sportskih radnika, drugi roditelj igračima i igračicama…
Širok spektar ima priča o čoveku, a o ličnosti najbolje svedoče događaji. Uostalom, da bi ova storija ugledala svetlost dana uslov našeg naratora je bio da upravo događaji budu u prvom planu, a on samo skromni svedok, iako je bio nezamenjivi akter.
Kako bi i drugačije Miketa… jedan, neponovljiv. .. Pa krenimo njegovim vremeplovom, za večnost i nezaborav…
DOGAĐAJ PRVI
Tuđman ih postrojio
– Kao igrač Borca prešao sam u Partizan 1954. i već naredne godine odemo u Budimpeštu, mi i vaterpolisti na dvomeč sa Honvedom. Mađari su tada bili prvaci Evrope, a mi pojačani Locijem i Englerom, koje dočekaše ovacijama, kao svoje. I sve je to bilo lepo, ali izgubismo i mi (100:71) i vaterpolisti (7:0)! Kad ono sutra, ljudi moji, doživesmo surovo buđenje u šest ujutru. Predsednik SD Partizan, Franjo Tuđman, postrojio nas je u zoru i puna dva sata držao vakelu! Užas! Bio je to sastanak u zoru, više partijski, nego sportski. Izribao nas je pošteno. Presede nam lepa turneja i to što nas je legendarni Puškaš lično ugostio na NEP stadionu i prikazao film o njihovih čuvenih 5:0 na Vembliju – bilo je prvo izdvojeno Đurićevo sećanje.
DOGAĐAJ DRUGI
Nova Partizanova era
– Dugo je trajala vojna uprava u Partizanu, pedesetih počinjemo da pravimo instituciju. Sećam se da smo na pripremama u Grčkoj sparingovali sa Bugarima, koji su se spremali za OI u Melburnu 1956. Minut pre kraja vodili smo pola koša i oni dolaze do klupe i preklinju nas da ih pustimo da pobede, jer ako čuje njihov ministar inostranih poslova ništa od njihovog puta za Australiju. Izađemo im u susret, a za uzvrat čujemo od njih da u Mariboru postoji neki talenat po imenu Ivo Daneu. I pored svih napora da ga dovedemo u Humsku nije mogao da pređe u Beograd zbog supruginih obaveza.
DOGAĐAJ TREĆI
Praja (od)bacio Jugoplastikine pare
– Saznamo da u Mostaru stasava sjajni Dražen Dalipagić i koristimo njegov dolazak u Beograd da ga kaparišemo, sa sve trenerom. Spremimo nekih 500 plus 200 dinara, a za trenera 1000, sakupimo bukvalno od prijatelja i krenemo u hotel „Union“. Kad tamo već ljudi iz Zvezde, Vučinić i Prelević, došli da pregovaraju. Međutim, proneo se glas da se Praja već dogovorio sa Jugoplastikom!? Pričalo se da ga je otac grdio što je uzeo novac od Splićana i da je te pare vratio. Ne znam koliko je to tačno, ali svi dobro znamo da je Dalipagić uskoro obukao dres Partizana, zahvaljujući našoj diplomatiji, snalažljivosti i brzoj reakciji.
DOGAĐAJ ČETVRTI
Ode Mirza u Bosnino jato
– Dogovorio se Žeravica sa Mirzom Delibašićem da iz tuzlanske Slobode pređe u Partizan i sve je bilo praktično gotovo. Imali smo u rukama njegovu ispisnicu iz kluba, trenirao u Beogradu 15 dana sa našom ekipom, samo se čekalo da završi gimnaziju u Tuzli i da se definitivno preseli u Humsku.
Bili smo u Tuzli, definisali sve detalje i trebalo je sutradan ujutro, u šest sati, da krenemo sa njim za Beograd, da završimo još neke formalnosti. I dođemo po njega i saznamo da nam ga je sat ranije, u zoru, preoteo Bogdan Tanjević. Odveo je Boša Mirzu u Sarajevo,i kasnije tamo preselio celu njegovu porodicu. Nije bilo ljutnje, sve je bilo po sistemu „ko prvi devojci, njegova je“. A realno, imali smo prepreku i u propisu da igrač ne može da pređe u klub iz druge republike bez dozvole matičnog saveza. Na kraju je KSJ presudio da Delibašić može samo u Bosnu, jer je Partizan već uzeo jednog zlatno kadeta iz Gorice 1971 – Kićanovića…
DOGAĐAJ PETI
Kića postao Partizanovac u Mojsinju
– Reče jednom jedan Čačanin Žeravici: Ma kakav Mirza, uzmi Dragana Kićanovića, biće bolji od svih. A Ranko bejaše nevoljan za te nove, kako je rekao „kombinacije“. Nedugo zatim dođe naš susret s Borcem, kad Kića nama ubaci 34 poena, a Ranko mi, onako preko ramena, dobaci: „Au, ala smo se prešli“.
I tada krenu prava hajka. U najvećoj tajnosti se zaputismo ka Čačku, jer odatle su već stizale pretnje da će da nam zapale auto zato što smo im prethodno uzeli Farčića i Đukića. A to je tek bio početak, kasnije su na red došli Grbović, Obradović i ostali. I krenemo za Čačak, pri tom putevi blokirani zbog epidemije variola vere, a čujemo da je Kića nikad bliže Crvenoj zvezdi. Šta ćemo, kud ćemo, dobijemo auto od ministra unutrašnjih poslova, Slavka Zečevića, inače, tadašnjeg predsednika KK Partizan, i na taj način probijemo mercedesom blokadu. Usledila je poznata večera u restoranu „Marš na Drinu“ i tu se sve dogovorismo.
Kako bi sve bilo diskretno i sigurno, odveli smo Kiću u Mojsinje, kod Čačka, moje rodno selo, i tu je potpisao ugovor sa Partizanom. I sećam se kako je tada rekao: „Od ovog trenutka postajem Partizanovac“. Tako je počela era Partizanovih titula, a naš klub je bio sve jači magnet za sve što je u to vreme valjalo, pa su nam polako pristizali Boban Petrović, Dragan Todorić, Miško Marić…
DOGAĐAJ ŠESTI
Ćosa zgranuo ministra policije
– Na Prajinoj svadbi, mi u akciji da privolimo Krešimira Ćosića da dođe u Humsku. I sve je bilo gotovo, samo da se reši jedna „sitnica“. Tražio je dvosoban stan, a da jedna soba služi za mormonske obrede, da u tom malom prostoru bude neka vrsta crkve, kojoj je inače, pripadao.
Bili smo blizu dogovora i u toj euforiji nisam se mnogo osvrtao na taj njegov neobičan zahtev i sav srećan mu odgovorih: „Može Ćoso!“.
Sav srećan odem kod predsednika kluba, ministra Zečevića, koji se zgranuo. I naravno, ideja o velikom transferu je brže-boljepropala.
DOGAĐAJ SEDMI
Moka iz pidžame u crno-belo
– Poznavao sam Zorana Slavnića samo iz viđenja, ali to mi nije smetalo da mu banem na vrata jednog jutra, u 8 sati, 1981. godine. Otvorio mi je vrata u pidžami i na pitanje „otkud ti“ odgovorih: Došao sam da te vodim u Partizan.
Po izrazu Mokinog lica video sam da sam pogodio pravo u metu, jer sam znao da nije u dobrim odnosima sa Zvezdom. Pozovem ga na razgovor u hotel „Palas“ i kada sam mu saopštio ideju o okupljanju čuvene trojke Kića – Moka – Praja u Humskoj, pristao je bez razmišljanja. Došao je bez ikakvih uslova, za neku državnu stipendiju, nije ga zanimao novac. Kiću, nažalost, nisu pustili iz Skavolinija, ali su nas Moka i Praja doveli do polufinala Kupa šampiona te sezone. Za ulazak u finale smo igrali protiv Makabija u Tel Avivu, ali je Moka ostao u hotelu zbog povišene temperature (39 stepeni), a Miško Marić je imao tešku distorziju skočnog zgloba.
Boban Petrović i Praja „sipaju“ sa distance nemilice, a tada nije bilo trojki, vodimo celu utakmicu, ali turski sudija nam oduze pobedu i finale, izgubismo sa pola koša. Sistem takmičenja je tada bio takav da bismo u finalu ponovo igrali sa Izraelcima, kojima sam tada rekao: „Bolje da za trofej igrate sa nama, mi ne krademo“. Oni mi odgovoriše da im više vredi pobeda nad jugoslovenskim timom, nego evropska kruna… A Moku smo već naredne sezone promovisali u trenera…
DOGAĐAJ OSMI
Žulović moj „sin“
– Nađosmo u hercegovačkim planinama gorostasnog Žarka Žulovića, i po dolasku u Partizan rekoše mu u klubu: „Miketa ti je kao otac, njega zovi i pitaj za sve šta ti je potrebno“. Vidimo se posle toga, a on bukvalista, mrtav ozbiljan, pozdravi me sa „dobar dan, oče“. I posle me tako oslovljavao, ali tada već u šali.
DOGAĐAJ DEVETI
Divac Kićinim stopama u Humsku
– Istorija se ponavlja. Tako je i Vlade Divac 1986. godine, poput svojevremeno, Dragana Kićanovića bio već viđen u Zvezdi, a preko noći je izabrao Partizan. Cela Jugoslavija je pričala o čudu od deteta iz Prijepolja, koje igra u kraljevačkoj Slogi. O raskošnom talentu, gorostasu sjajne građe sa šmekom za igru, kombinatoriku. Čuli smo da je bio na pragu Zvezde, da je sa crveno-belima već na pripremama, ali da još nešto vaga. Ukratko, nije se rukovodio finansijskim momentom, jer je i Zvezdina i naša ponuda bila za respekt, već time gde će pre da ostvari vrhunske rezultate. Osetili smo to, Partizan mu je tada kao talentovanom junioru garantovao minutažu u prvom timu i mislim da je to prevagnulo. Našli smo se u pravom času u Prijepolju, bili smo uporni, odlazili tamo više puta, posebno Kića, kao tadašnji direktor kluba i Miki Savićević, ondašnji predsednik Partizana.
DOGAĐAJ DESETI
Kad Bokasa servira majmuna!
– U ovu grupu sećanja bih naveo par najzanimljivijih detalja sa putovanja u svojstvu jednog od direktora „Energoprojekta“ i člana uprave Partizana. Službeno sam se obreo na Bokasinoj inauguraciji u cara, 1976. godine u Centralnoafričkoj Republici. Za tu priliku je tražio kočiju, optočenu zlatom, srebrom i draguljima, po uzoru na Bonapartinu. Zaprega je bila tolika teška da je jedan od lipicanera, koji su je vukli, uginuo tokom ceremonije. A na svečanoj večeri, kao specijalitet serviran nam je sušeni majmun, koji naravno, nisam probao. Bio sam, blago rečeno, užasnut, ručak je, bože mi oprosti, ličio na novorođenče, sve je asociralo na kanibalizam. Tom prilikom smo Bokasi uručili dar od Jugoslavije, karabin od srebra, vredan 50 miliona dinara, kojim je u šali plašio podanike. Bio je i šmeker i diktator, držao je opoziciju pod kontrolom na neverovatan način. Znao je da okupi 160 najistaknutijih oponenata i zaključa ih u hotelu, dok je na putu, da ga u njegovom odsustvu ne bi smenili.
Pamtim i Partizanovu turneju u Argentini, kada smo gostovali u mestu Ćako, gde je živelo čak 5.000 Crnogoraca. Možete da zamislite naše čuđenje kada nas je na aerodromu dočekalo oko 3.000 ljudi, a na pisti se igrao crnogorski oro – završio je sećanja neponovljivi Milorad Đurić.
Svedok lepih vremena, izdvojio je samo neke u moru događaja… A „Sport“ zabeležio 2007. godine, tek da se ljudi podsete na fenomen naše košarke, zvani Miketa.
Neka mu je večna slava i hvala!
Photo: Privatna arhiva
Nina Spasojević
