Ovih dana kada se naš proslavljeni trener Dušan Duda Ivković oprašta od aktivnog bavljenja trenerskim poslom pominju se sve titule koje je osvojio. Njihov broj se zaustavio na impozantnih 28. Međutim, hroničari nisu evidentirali Dudinu prvu titulu, koju on uvek pominje kao veoma značajnu za dalji razvoj svoje karijere.
Sve je počelo daleke 1972. godine, kada se mlađi brat velikog trenera Pive Ivkovića, po povratku sa odsluženja vojnog roka, prihvata treniranja juniorskog tima Radničkog sa njegovog Crvenog krsta. Zatiče selekciju sa nekoliko već iskusnih igrača kojima ističe juniorski staž (Mandić, Miomir Stanković, Živković… Ali i sledeću generaciju u kojoj su juniorski reprezentativac Zupančić, zatim Lekić, Mihajlović, Popović, Uzelac. Tu smo i nas trojica koji smo prve košarkaške korake napravili sa 16 (Mile Stanković), i 17 godina (Pavle Živanović i ja). Priključuju se i dosta mlađi Hranisavljević, Brajević, Šarac i Mirković.
Tu započinje ono što je krasilo Dudinu trenersku filozofiju kroz celu njegovu karijeru: permanentna edukacija, krvav rad, i kroz taj rad stvaranje samopouzdanja, kao i autoritet koji te tera da mu bezuslovno veruješ. Imao je savršen osećaj da proceni igrača, da mu poboljša vrline i sakrije mane. Ipak, uz sve poznavanje košarke i vredan rad, mislim da mu je pristup igračima bio najveća vrlina. Činilo se kao da je studirao psihologiju, a ne Rudarsko-geološki fakultet.
Uz sav taj rad, dolazi i dodatna inspiracija. Prvi tim Radničkog ostvaruje istorijski uspeh, postaje prvak SFRJ i igra Kup šamiona. Neki od Dudinih juniora već treniraju sa prvim timom, a svi sa ushićenjem gledamo jugoslovenske i evropske košarkaške gigante u Hali sportova na Novom Beogradu.
Te 1973-74 godine igramo juniorsku ligu na nivou Beogradskog saveza. Na kraju smo OKK Beograd i mi, Radnički, na prva dva mesta, tako da u majstorici odlučujemo ko ide na završni turnir na nivou Jugoslavije. Za tu majstoricu je vladalo ogromno interesovanje u prepunim Šumicama. OKK je imao “drim tim” reprezentativaca: Žižić, Đurić, Bosnić, Gavrilović, Vulić, Kvrgić, Nebojša Nikolić… Međutim, uz odlično pripremljenu taktiku, naše košarkaško znanje i borbenost, uspeli smo da pobedimo fizički izrazito dominantniji tim OKK Beograda rezultatom 108:100, i odemo u Smederevsku Palanku na finalni turnir.
Na tom turniru učestvovalo je 7 timova (ekipa iz Titograda je otkazala učešće): Radnički iz Beograda, Jasenica iz Smederevske Palanke, Olimpija iz Ljubljane, Ilidža iz Sarajeva, Industromontaža iz Zagreba, Jedinstvo iz Skoplja i Zadar. Interesantan je podatak da je Jasenicu predvodio Miroslav Muta Nikolić, Zadar Branko Skroče, a Industromontažu Mihovil Nakić. Nakon takmičenja po grupama, u finalu Radnički pobeđuje Industromontažu sa 68:64 i postaje šampion velike Jugoslavije.
Naredne godine, sa generacijom 1956. takođe dolazimo do finala prvenstva Jugoslavije, ali je format takmičenja promenjen. Uveden je kup-sistem, pa se igrala samo jedna finalna utakmica i to u Zagrebu protiv Lokomotive (Cibone), kao domaćina. Uz odsustvo prvog plejmejkera, povređenog Dušana Zupančića, i uz domaćinsko suđenje, ne uspevamo da odbranimo titulu.
Pored ovih državnih prvenstava, dve godine uzastopce smo bili prvaci Republike Srbije. Nakon toga mi prelazimo u prvi tim Radničkog, a Duda odlazi za pomoćnika Ranku Žeravici u Partizanu.
Ostatak je istorija.
O Dudinoj ličnosti i karakteru govori i to da je uvek, kad god je imao pauze od silnih obaveza i kad dođe u Beograd, voleo da nas okupi da se podsetimo tih lepih dana naših košarkaških početaka. I sada, na humanitarnoj utakmici u Atini, nije nas zaboravio i bili smo uvaženi gosti sa svim igračkim i trenerskim zvezdama koje su uveličale njegov oproštaj.
U ime generacije 1955-56. Dudo, hvala ti za sve. Učinio si nas boljim košarkašima i boljim ljudima.
KOŠ Magazin/Branko Banjanin
Photo: Privatni album
