U prevodu sa italijanskog “ Ljudski kapital”. Naziv filma Paola Virzija, kojeg odgledah, bez namere da to uradim, ali znate i sami koliko ste se puta našli u situaciji da vam neki sadržaj TV programa privuče pažnju, tako reći slučajno. Međutim, u onome što se dešava u našoj klupskoj košarci, nema slučajnosti. Zato se, kao član “radničkog saveta” Koš magazina, uključujem u diskusiju pokrenutu na ovim stranicama na temu razvoja mladih igrača, bez ambicije da budem u pravu. Jednostavno, iznosim sopstvena razmišljanja. A gde je tu film i čemu takav naslov teksta?
Sve počinje jednom saobraćajnom tragedijom – pogine čovek, skromnog staleža, da ne kažem sirotinja. Bogataška deca ludom vožnjom sruše biciklistu a on, od posledica udesa, umre. I kreće priča, koja se na kraju svede na to koliko osiguravajuće kuće treba da plate porodici nastradalog od njihovog klijenta, kao odštetu. IL CAPITALO UMANE obračunava se prema godinama žrtve, broju članova njegove porodice, zaradi i imovini. To što više nema čoveka za osiguravajuću kompaniju nije bitno, već mora da postoji matematički obrazac za izračunavanje iznosa (po mogućnosti što manjeg) za isplatu ožalošćenim bližnjima. Oni iz DOZ-a (to je skraćenica za nekadašnji Državni osiguravajući zavod) SAMO rade svoj posao. Već ovo je dovoljno da shvatite da je reč o odnosu čoveka (UOMO) i kapitala (CAPITALE) tj. o kaptalizmu.
Slušah juče na talasima Sport FM radija razgovor sa Laletom Lučićem (ako ste propustili, imate čitavu priču u tekstualnom izdanju na našem sajtu). Naravno da je gospodin Vladislav uvek zahvalan sagovornik, a njegova razmišljanja na temu sve slabije produkcije vrhunskih košarkaša (i košarkašica), osvetljavaju deo tog problema tj. sve izraženijeg odsustva mladih, super talentovanih igrača u našim klubovima, zbog kojih, u krajnjem slučaju, ljudi i vole da gledaju omiljenu kraljicu igara.
Da pojednostavim priču. Reč je o sistemu. Današnji naraštaji basketaša odrastaju, i edukuju se, u, podmuklo nametnutom kapitalizmu u kojem tržište i profit sve (ili skoro sve) uslovljavaju. Talenat, ili bi možda lepše bilo kazati darovitost, mora da se uklopi u (sada već itekako robotizovanu) industrijsku proizvodnju, i da se proda. Što pre, što unosnije, što brže. Nema se vremena da “ljudski kapital” sazri. A sport upravo ima svoje zakonitosti, i po prirodi stvari traži strpljenje.
U godinama kada je Lale vodio Zvezdu, i po sopstvenom priznanju, Sašu Obradovića “držao na parketu”, bez obzira na njegovih devet uzastopnih promašaja, gledalo se na duge staze. Niko ne kaže da rezultat nije važan, ali je kroz tih devet Sašinih “krugova pakla” isklesan jedan majstor košarke, koji je u kasnijim godinama bio pouzdani stub nacionalnog tima, a ako se dobro sećam i prvi organizator igre na Svetskom prvenstvu 1998. u Atini, kada je, pod vođstvom Želimira Obradovića, tadašnja Jugoslavija osvojila titulu šampiona.
Mudri srpski treneri imali su “oko za talenat”, i znali su kako. Svedočim iz ličnog iskustva. U šestom osnovne, na jedan čas ušao je nastavnik fizičkog, prof. Čeda Petrović, i rekao da svi dečaci ustanu. Oni malo viši morali su sutradan da dođu u salu (sa sve patikama u torbi, a ne na nogama, da ne bi prljali parket), jer su tog dana u našu školu dolazili treneri “Radničkog” sa Crvenog krsta, da traže decu za košarku. Meni su odmah rekli da sam talentovan… za pisanje (te valjda, i zato, završih kao novinar), i među tom balavurdijom nađoše jednog zevzeka, nekog Nebojšu Ilića, iz sedmog dva, koji je šest godina kasnije bio juniorski prvak sveta! Postojao sistem. Danas taj posao rade neki drugi, a ne ljudi sa Krsta.
U vremenu opšteg grabeža i pohlepe, ne može ni košarka da bude drugačija. Ako hoćeš da igraš Evroligu, to moraš da radiš po pravilima postavljenim na principima kapitalizma, a ne ravnopravnosti, jer da je kako nije, onda bi u elitnom takmičenju bio i prvak Norveške (ako se tamo uopšte i igra basket, kakvim ga mi poznajemo). Zato su u Zvezdi i Partizanu najPRODUKTIVNIJI stranci (Ročesti, Vilijams – Gos), a ne naša deca, jer se zahteva rezultat – SAD, po mogućnosti ODMAH, tj. ŠTO PRE. Uostalom videćete, koliko će pomenuti Saša Obradović (sada vrhunski trener) dovesti Rusa u Beograd na meč Lokomotive Kubanj sa Partizanom u Evrokupu, a koliko ostalih, koji su potegli preko pola sveta – možete misliti u Krasnodar – da bi nešto naučili, kao da tamo odakle dolaze toga nema, mislim, znanja. Ima, ali Rusi sada dobro plaćaju, tamo se IL CAPITALE UMANO, obračunava po dugačijoj formuli.
Nije ova moja diskusija na “radničkom savetu” lament, tj. žalopojka za vremenom bezbrižnog odrastanja, već pokušaj(ne znači nužno ni uspešan) što objektivnijeg sagledavanja uzroka, pošto posledice uveliko vidimo. Jasno vam je da želim da delimično uporedim dva sistema, pa se, pominjanjem institucije “radničkog saveta” iz odavno nestale ere samoupravljanja, trudim (možda i grešim) da istaknem da je, i po nas i po našu decu, jedan (sistem) u nečemu bio bolji, bez obzira na ideološki predznak. Kao što bi trebalo svima nama da bude još jasnije da je to doba prošlo, i da se datim okolnostima (uz već debelo iskustvo iz “novog vremena”) moramo nekako prilagoditi (ne odbacujući nikako ni pozitivna i dobra rešenja iz “onog doba”), ako želimo da i dalje uživamo u čudesnoj i privlačnoj igri zvanoj košarka, a takvom je čine velemajstori, koje, u nekim školskim salama, možda i dalje, traže treneri sa Crvenog krsta.
KOŠ Magazin/Dejan Grbović
Photo: Printscreen
