Jedna od najdužih karijera na evropskoj klupskoj sceni, započeta u dresu Zadra u Bukureštu krajem novembra 1965, a završila u ekipi Cibone, u Zagrebu, 3. februara 1983. Igrač koji je bio svjedok velikih promjena u košarci, ali koji je i sam snagom svog talenta mijenjao košarku…
„Još sam jedan rođendan proveo na putu. Krajem novembra 1965. putovali smo u Bukurešt na prvu utakmicu Kupa prvaka Evrope protiv rumunskog prvaka Dinama. Izgubili smo je, ali dobio sam standardno lijep poklon za svoj 17. rođendan. Ekipa je nekako saznala za moj rođendan i čestitala mi ga uz natezanje ušiju, ne bi li mi to pomoglo da izrastem još koji centimetar. Moj se kalendar tako počeo sinhronizovati sa kalendarom košarke. Vratili smo bukureštanskom Dinamu potkraj godine u revanšu i pobijedili”…
Ovako je Krešimir Ćosić (1948-1995) u svojoj autobiografiji „Igraj, veruj, živi”, koju su posthumno objavili njegova ćerka Ana Ćosić Pajurin, Udruženje „Krešimir Ćosić” i „Večernji list”, pisao o svom debiju u Kupu šampiona (Euroligi) u kojem je spojio tri generacije: kao tinejdžer igrao je sa Josipom Đerđom (rođen 1937) i Željkom Troskotom (1938), kao zreo igrač sa Čedomirom Perinčićem (1954) i Brankom Skročeom (1955), a kao veteran sa Aleksandrom Petrovićem (1959) i Zoranom Čuturom (1962).
Igrao je na tri različite podloge: počeo je na zemljanim terenima, nastavio na betonu (na kojem je Zadar osvojio prvu titulu 1965. i debitovao u Kupu šampiona), a završio na parketu.
Na prvi trening otišao je s nepunih 15 godina, dok su Đerđa i drugovi još gipsom crtali linije na otvorenom igralištu, sa 16 i po učestvovao je u osvajanju prve titule, a sa 19 asistirao Miljenku Valčiću za prvi koš u istoriji čuvene zadarske dvorane „Jazine” (otvorena 19. februara 1968, Zadar – OKK Beograd 86:52).
Dva mjeseca posle tog susreta sa Beograđanima, u „Jazinama” je prvi put postavljen semafor (koštao je četiri miliona dinara) na kojem je na kraju revanša polufinala Kupa šampiona pisalo: Zadar – Real 65:68. Ćosić je, kao najmlađi na utakmici (19 god), bio drugi strelac (22) iza Vejna Brabendera (24).
Ćosić je bio svjedok mnogih velikih promjena u košarkaškoj igri, ali je i sam uticao na igru kao retko ko u Evropi tih godina. Počeo je sa dva metra i svega 65 kg, sa nadimkom koji nije mnogo obećavao (Aušvic) i zadirkivanjem da ne dolazi na trening bez konopca (da bi se vezao da ga ne odnese bura). Međutim, vrlo brzo je svoje mane pretvorio u vrline, kreirajući igru u kojoj će svojim talentom moći da nadjača bilo kakvu sirovu snagu. Sa 211 cm bio je preteča Vlade Divca (koga je i trenirao) i Nikole Jokića, rušeći mit o centrima kao igračima striktno vezanim za fizički teške poslove u reketu.
Svoju karijeru u Kupu šampiona, u kojem je odigrao sedam sezona (prva 1965/66, poslednja 1982/83), počeo je 27. novembra, dan posle svog 17. rođendana, na već pomenutom meču u Bukureštu: Dinamo (B) – Zadar 92:78. Postigao je šest poena. Pošto je i u revanšu domaćim pobjedio sa 14 poena razlike, Zadar se tek posle majstorice, na svom terenu (65:59), plasirao u četvrtfinale (dve grupe po četiri ekipe) u kojem je posebno upamtio jedan susret…
– Dana 13. januara 1966. odigrali smo na svom stadionu prvu utakmicu protiv grčkog AEK-a. Morali smo da razbijamo led koji se stalno hvatao na betonskom podu. Jedva smo držali loptu u promrzlim rukama… – napisao je u svojoj autobiografiji Ćosić s kojim je Zadar dva puta bio među četiri najbolja tima u Evropi.
Posle je još četiri puta za Zadranima igrao u najboljem evropskom klupskom takmičenju (1967/68, 1968/69, 1974/75, 1975/76) i još po jednom sa Virtusom iz Bolonje (1979/80) i Cibonom (1982/83) koju je u svojim poznim igračkim godinama pogurao do njene prve titule državnog prvaka i do debija u Kupu šampiona. Posljednju utakmicu u tom takmičenju odigrao je 3. februara 1983. i na njoj postigao 12 poena: Cibona – Makabi 87:94.
Čim je prestao da igra, na poziv svog prijatelja, legende Jugoplastike, Rata Tvrdića, otišao je u taj klub da mu kao trener pomogne da ne ispadne iz lige. Bio je to temelj onoga što će na klupi Splićana vrlo brzo nadgraditi Zoran Slavnić, a zatim prvom evropskom titulom (1988/89) krunisati Božidar Maljković.
Krešimir Ćosić, rekorder reprezentacije Jugoslavije sa 14 medalja, imao je drugi najduži staž (18 godina između prvog i poslednjeg učešća) u takmičenju koje je bilo preteča Evrolige. Dino Menegin je „trajao” 21 godinu, od 1969/70. do 1989/90, i osvojio sedam titula (pet sa Varezeom, dve sa Milanom).
U ovom milenijumu, kada je najvećim evropskim klubovima garantovano mesto u Evroligi, nekadašnji grčki reprezentativac Jorgos Printezis je napravio raspon od 20 sezona u dva kluba (2002/03-2021/22, ali je odigrao 19 jednu). Litvanski košarkaš Paulius Jankunas je nanizao 19 sezona (2003/04-2021/22), od toga 18 u Žalgirisu.
Treba znati i to da je Printezis u svoje prve tri sezone odigrao ukupno 14 minuta i postigao svega dva poena, dok je Ćosić sa 17 godina i tri meseca, na najtežem gostovanju, u Moskvi, postigao 14 poena protiv CSKA u kojem su igrali Voljnov, Travin, Lipso, Alačačan…
Aleksandar Miletić / Sport klub
Foto:: KK Zadar / Ana Ćosić
