Radivoj Korać bio je čovek-košarka. Do danas niko nije ugrozio njegov oreol strelca kakvog svetska košarka nije imala. Tek ćemo videti da li će se legendarnom Žućku iko ikad približiti.

Košarkaški je rođen u mitskoj “avliji”, na igralištu OKK Beograda, gde je bio predvodnik fenomenalne generacije Rajkovića, Nikolića, Gordića i ostalih. Bio je opčinjen samo i isključivo obručem i mrežicom, pronalazio je najnemogućije puteve lopti da pogodi koš.

Jednom je objasnio da je prvi susret sa košarkaškom loptom imao ranih pedesetih godina u Karlovcu (Hrvatska), gde je zajedno sa roditeljima, Zagorkom i Bogdanom, išao u posetu rođacima. Imao je 16 godina kad je počeo da trenira u juniorima OKK Beograda. Od početka je nosio dres sa brojem pet, kao omaž datumu kad je rođen – 5. novembar 1938.

Njegov najbolji prijatelj, saigrač u OKK Beogradu i kum Dragutin Tošić, seća se da su kao juniori pobedili Pančevo sa 33-28, a Korać je postigao svih 28 pogodaka. Postoji i svedočenje nekadašnjeg pomoćnog trenera OKK Beograda, koji je Bori Stankoviću preporučio klinca – Žućka – koji je na jednoj utakmici dao svih 56 koševa…

Nije on igrao neku lepršavu košarku, nije izvodio majstorije na terenu koje bi se prepričavale. Sve je sa loptom radio munjevito, prebrzo i za gledaoce i za protivnike. Trebalo je u napadu samo doturiti loptu Koraću i ostala četvorica njegovih saigrača već su mogla da se vraćaju u odbranu. Žućko, okružen najčešće celom protivničkom petorkom (jer su svi znali od koga preti najveća opasnost), učinio bi nešto što niko nije video – proturio loptu kroz šumu tela i ruku – i ona bi se našla u košu.

Njegova igra stvorila je ubrzo kod mnogih u Evropi dilemu: kako to Korać radi, da li faulira protivnike u napadu, u čemu je tajna? Najglasniji kritičar Koraća bio je Francuz Rober Bisnel, koji je bio ubeđen da su njegovi koševi posledice faulova. Zato je tražio da se Koraćeva igra snimi i analizira. Tek je kamera, zapravo usporeni snimak, otkrila tajnu. Nikakvih faulova nije bilo, jednostavno – Korać je bio neuporedivo brži od protivnika, a neuporedivo brže je i razmišljao, tako da je pronalazio najkraći put do koša i u najkomplikovanijim situacijama.

Korać je bio apsolutno posvećen košarci. Fanatik. Neverovatno skroman, skoro sramežljiv, ni nalik na nekakvu sportsku zvezdu. Nikad u odelu, uvek u nekom od svojih džempera sa rol-kragnom. Nikad u društvu poznatih, svako veče sa svojim prijateljima na uglu gde počinje Knez Mihailova ulica. Na svom “zbornom mestu” bio je i jedne majske večeri 1965, a tog dana je igrajući za svoj OKK Beograd švedskom Alviku ubacio 99 koševa! Punih 20 godina to je bio rekord u evropskim klupskim takmičenjima, sve do 10. oktobra 1985. kad je anonimni Zadranin Zdenko Babić još anonimnijoj Nikoziji “utrpao” 144 poena. Igrali su u – Kupu Koraća.

Radivoj – Žućko Korać nije došao na “svoj ćošak” 2. juna 1969. I nikada se više nije pojavio. Tog dana, vraćajući se iz Sarajeva sa utakmice reprezentacije Jugoslavije, automobil u kome je bio imao je kobni udes. Sutradan su novine širom sveta javile najužasniju sportsku vest: “Poginuo je Radivoj Korać”.

Bio je sedam puta najbolji strelac jugoslovenskog prvenstva, osvojio je pet srebrnih i jednu bronzanu medalju sa reprezentacijom. Nije stigao da se okiti prvim jugoslovenskim zlatom, onim na Svetskom prvenstvu u Ljubljani, iako je to bila reprezentacija u kojoj je on bio igrač broj 1. Živeo je 31 godinu, a ubrzo posle njegove smrti FIBA je jedno od svojih takmičenja nazvala Kup Radivoja Koraća. Po čoveku koji je košarci dao više nego što je to iko, još uvek, u stanju da shvati. Kasnije je taj kup ukinut, a Koraćevo ime nosi takmičenje za Kup u Srbiji. O njemu su snimljeni dokumentarni i igrani filmovi, napisane knjige, jedna ulica na beogradskom Crvenom krstu nosi njegovo ime. Žućko je privatno imao brojna interesovanja. Nije bilo pozorišne premijere u Beogradu a da on nije bio prisutan. Njegova kolekcija gramofonskih ploča smatrana je najboljom u gradu, a upravo on je doneo prvu ploču Bitlsa. Odneo ju je u Radio Beograd, i najavio grupu rečima: “Ovaj bend će postati veliki”. Voleo je film, mnogo je čitao, najviše Džejmsa Džojsa, Normana Majlera, Bernarda Šoua i Vilijama Foknera.

Govorilo se da se Vilt Čemberlen pojavio bar sto godina pre “nego što je bilo predviđeno”, i da je igrao košarku ne XXI, nego XXII veka. Uz ime Medžika Džonsona pripisan je najveći epitet koji sportista može dobiti: činio je da svi oko njega igraju iznad svojih objektivnih mogućnosti. A kada je Majkl Džordan na jednoj utakmici pogodio slobodno bacanje žmureći, bilo je jasno da su tom veličanstvenom igraču oči jednostavno – suvišne.

Nije nimalo neskromno, ili suviše patriotski, reći da je i Jugoslavija imala takve košarkaše. One koji su bili ispred svog vremena, čarobnjake koji nisu dosegli planetarnu slavu NBA zvezda samo iz marketinških razloga, ali ako bi se merilo divljenje koje su izazivali širom sveta, onda možemo slobodno tvrditi: Čemberlen jednako Krešimir Ćosić, Medžik Džonson jednako Dragan Kićanović, Majkl Džordan jednako Radivoj Korać! Uz još jednu bitnu opasku – nama su sigurno Kreša, Kića i Žućko bliži i draži, jer su zapalili magičnu basket buktinju i postali svetski, evropski i olimpijski šampioni. Dakle danas, na dan kad je poginuo Radivoj Korać, smelo tvrdim da je bio igrač ispred svog vremena, a u celokupnoj dosadašnjoj košarkaškoj istoriji je možda bilo tek desetak takvih.

KOŠ Magazin/Aleksandar Ostojić

Leave a Reply