Danas bi napunio 67 godina. Na žalost, već 20 godina možemo da obilježimo samo dan njegovog preranog odlaska, 25. maja 1995. Krešimir-Krešo Ćosić. Legenda zadarske, hrvatske, jugoslovenske, evropske i svijetske košarke. Igrač koji je pretekao vrijeme. Sabonis 20 godina prije Sabonisa, sa 10 centimetara manje i (bar) 30 kilograma lakši od litvanskog “cara”. Krešo Ćosić je jedan od tri naša najbolja igrača koje sam gledao. Centar koji je mogao da igra na svim pozicijama, centar koji se prvi izvlačio na visoki post, šutirao sa polu-distance, asistirao kao plej, čitao igru kao retko ko. Kao da je bio rođen za košarku, ili ona za njega.

Debitovao je za Zadar sa 16 godina, 1964. Sa 18 je već bio u najboljoj selekciji Jugoslavije, selektor Ranko Žeravica poveo ga je na tradicionalnu školsku turneju po SAD u novembru 1966. tokom koje je naš državni tim često trpeo teške poraze od najboljih univerzitetskih ekipa jakih NCAA liga- Ali to je bila cijena za buduće titule. Na Mundijalu u Montevideu 1967. već je bio standardni član najbolje ekipe i tako do poslednjeg velikog takmičenja, Evropskog prvenstva 1983. u Nantu.

Osvojio je sve što se osvojiti moglo, od prvaka Jugoslavije i prvaka Italije (sa Sinudine iz Bolonje), preko evropskih prvenstava 1973, 1975. i 1977, Svetskog prvenstva 1978. i zlatne olimpijske medalje u Moskvi 1980. Sa reprezentacijom Jugoslavije.

Imao je nevjerovatan “tajming” za skok, osećaj za “rampu”. Skakako je “nebu pod oblake”, često je loptu hvatao jednom rukom i kao oktopod savijao je do pojasa gde je ostajala van domašaja rivala. Imao je sve, bukvalno sve što treba da ima veliki igrač, osim, možda, ponekad živaca. Znao je da plane na terenu, da se ljuti na sebe, saigrače, protivnike, sudije… Znao je da “eksplodira” ali bi se u sledećem trenutku smirio i nastavljao da igra kao da se ništa nije desilo. Tanki živci su mu kasnije više smetali u trenerskoj nego igračkoj karijeri. Bio je fantastičan demonstrator jer je igračima mogao da pokaže sve što poželi i da to radi bolje od njih, ali se ponekad u prevelikoj nervozi “gubio” na klupi.

Bio je mršav, ali se znanjem, talentom, tehnikom i maštom lako nosio sa centrima koji su bili fizički mnogo jači od njega. Takvi su bili, recimo, Dino Menegin i Vladimir Tkačenko. Dino Menegin u svojoj biografskoj knjizi “Koraci giganta”  na 80. strani o Kreši Ćosiću piše:

“Najbolji jugoslovenski igrači bili su ekstra-klasa, ali takođe gospoda. Posebno mislim na Krešu Ćosića. Kažem iz srca, znajući da ga odavno nema. Obožavao sam ga, mnogo mi nedostaje. Na terenu je bio veliki rival, polivalentan igrač koji je mogao da radi sve sa loptom. Za mene, bio je prvi igrač na svijetu, uključujući i NBA, koji je mogao da igra na svih pet pozicija. Bio je pomoćni plej jer je imao glavu pleja, nekad je bio  malo krilo, nekad “forward”, često čista “petica”, najčešće sve to zajedno. Znao je da kaže da u ekipi ima “inženjera” i “radnika”. On je, naravno, bio inženjer, graditelj… Bio je ljubazan čovek, odan prijatelj, veoma korektan. Krešo mi je otvorio univerzalni svijet ličnosti i ljudskog bogastva, nešto što je bilo nemoguće sa ostalim protivnicima…”

Krešo je rodjen 26. novembra 1948. u Zagrebu, ali je odrastao u Zadru. Imao je sreće da u Zadru gleda Jospia Đerđu, drugog, ili prvog, velikana zadarskog basketa. Kada je sa 16 godina ušao u prvi tim genijalni Pino, sjajan košarkaš, rođeni lider, uzeo je pod svoje mladog centra osetivši da se u njemu krije igrač velikog potencijala. Tako je rođen jedan od najvećih tandema u historiji jugoslovenske košarke. Zadar je u četiri godine osvojio tri jugoslovenske lige, 1965, 1966. i 1968. Tokom 1968. Krešo se našao u evropskoj reprezentaciji u kojoj je bio i Finac Veiko Vainio. Taj susret promjenio je njegov život. Vainio je bio stuident Brigham Young Univerziteta koji su pohađali uglavnom mormoni. Pričama o mormonskoj vjeri i običajima zainteresovao je Krešu koji je do tada bio prilično nestašan mladić. Nosio je dugu kosu, pušio, bio sklon svakojakim vragolijama. Kada je 1969. otišao na studije na Bringham Young sasvim se promjenio. Kada je 6. marta 2006. Univerzitet povukao njegov dres sa brojem 11. Ranko Žeravica,selektor koji ga je uveo u reprezentaciju, je pred prepunom dvoranom u Solt Lejk Sitiju rekao:

– Jugoslovenska košarka mnogo duguje ovom Univerzitetu. Mi smo prije Krešinog dolaska ovde često imali probleme sa njim i njegovim ponašanjem, odavde nam se vratio kao kompletan igrač i čovek”.

Krešo je blistao u NCAA. Za tri godine imao je prosek od 19,1 poena i 11,6 skokova. Navijači su ga obožavali, kažu da je zbog njega izgrađena nova dvorana za 20.000 gledalaca. Bio je prvi ne-Amerikanac izabran u “All American Team”. Svi su ga vidjeli u NBA. Pojavio se na draftu 1972. i u 10. rundi, kao “pik” br. 144, izabran od strane Portlanda. Brojevi 1 i 2 bili su La Ru Martion i Bob Makadu. Ne znam kako i zašto, ali na draftu 1973. ponovo je bio na listi, izabrali su ga Lejkersi sa pozicije 73. Nikada nije stigao do NBA jer bi to značilo da više nikada neće igrati za Jugoslaviju. Kao i Dalipagić 1976, kada ga je posle Olimpijade u Montrealu zvao Boston, odbio je šansu da bude prvi Evropljanin u NBA.

Kompenzaciju je našao u reprezentaciji. Zajedno sa Slavnićem, Kićanovićem, Dalipagićem i Jelovcem  činio je petorku koja je harala evropskom i svijetskom košarkom 70-tih godina prošlog veka. Karijeru u reprezentaciji završio je sa 14 medalja! Državni dres nosio je 305 puta (rekord) i postigao 3.180 poena, treći je na vječnoj listi iza generacijskih drugara, iako je bio stariji od njih,  Dalipagića sa 3.700 i Kićanovića sa 3.300 poena.

Sa Zadrom je osvojio još dve titule, opet u tandemu sa neumornim Đerđom, 1974. i 1975. Potom je dve godine bio igrač-trener u Olimpiji (1976-1978), zatim je dvije godine igrao u Bolonji sa dvije titule i 16,9 poena i 9,9 skokova po meču. Kada je Mirko Novosel počeo konstrukciju velike Cibone bio mu je potreban Krešo Ćosić. U finalu Kupa kupova 1982. Cibona je u Briselu pobedila Real Madrid sa 96-95, uz 22 poena Ćosića. Na kraju te sezone stigla je prva titula pravaka Jugoslavije.

Dok je igrao, bio je trener na terenu, igrač koji je najbolje razumeo igru. Bilo je jasno da će biti trener. Koliki je bio njegov ugled i poverenje koje je širio svim oko sebe svjedoči podatak da ga je ondašnji KSJ gotovo iz patika postavio za selektora A reprezentacije. Dedbitovao je na EP u Nemačkoj 1985, sedmo mesto nije bilo naročiti uspjeh, ali već sljedeće godine na Mundijalu u Španiji  Jugoslavija je bila treća. Na to prvenstvo poveo je 18-godišnjeg Divca sa kojim je prethodno, tokom zime, nekoliko puta individualno radio u Kraljevu. Divac to nikada nije zaboravio. Godine 1987. poveo je na EP u Atinu Divca, Kukoča, Rađu i Đorđevića, četiri bisera naše košarke. Neki su ga kritikovali da je isuviuše podmladio ekipu, ali Čosić je imao viziju i hrabrost. Vjerovao je u mlade. Nagrada je bila bronzana medalja, povratak na podijum. Četiri mlada musketara su se tog ljeta vratili svojoj generaciji koja je u avgustu u Bormiju osvojila titulu svijetskog juniorskog prvaka savladavši dva puta sjajnu ekipu SAD.

Imao sam dvostruku sreću, da mnogo godina gledam uživo Krešu Ćosića, i da ga lično poznajem. Privatno, bio je super ljubazan, vedar, šarmantan… Sjećam se jedne anegdote. Bili smo na Evropskom prvenstvu 1977. u Ostendeu. Na ulici sam ga slučajno sreo. Rekao mi je da ide u bioskop, htio je da gleda američki ratni film “Predaleki most”. Pozvao je i mene. Rekoh mu da ne znam engleski. “Nema veze stari ( njegov omiljeni izraz), ja ću ti prevoditi”. I prevodio mi je cio film. Posle mi je rekao da moram, zbog posla koji radim, da naučim engleski. Poslušao sam ga.

Posjednje godine života proveo je u SAD, u diplomatskoj službi Hrvatske. Izgubio je bitku sa leuikemijom. U Zadru ima spomenik, nova dvorana nosi njegovo ime. Kup Hrvatske takođe se zove po njemu. Počiva na zagrebačkom groblju Mirogoj, nedaleko od drugog velikana hrvatske i jugoslovenske košarke Dražena Petrovića.

Vladimir Stanković / KOŠ magazin

Odgovori