Dejan Milojević je bio odličan košarkaš, ali to nije preduslov za odličnog trenera. Pravio je odlične rezultate sa ekipom Mege, igrao finala, ali titule nije osvajao.
U Budućnost Voli i Podgoricu je doveden da s ekipom osvoji titulu.
U prve dvije utakmice play-offa sa Crvenom Zvezdom nije se proslavio. Na kraju druge je rekao kako njegova ekipa nije imala hrabrosti, da je čuvala rezultat…
Zašto ništa nije mijenjao? Zašto je Danila Nikolića do tada prvo ime utakmice povukao iz igre na hlađenje i ubacio ga u kontraritam.
Iz -17 se ekipa vratila u život, povela sa +9 poena, imala dva-tri napada za dvocifrenu prednost i onda je sve otišlo u Honduras. Sve dobro se pripisuje igračima, a loše trenerima.
Milojević u Megi nije imao pritisak rezultata, imperativa titula, mogao je mirnije raditi. U većim sistemima nemate pravo na grešku, na nabijanje led reklama kada ste već izvršili harakiri.
Budućnost je pred dvomeč u Beogradu kod ozbiljnih poznavaoca košarkaških prilika bila favorit pogotovo što se znalo da Walden neće igrati. Imali su mnogo više vremena za pripreme i širi roster. Prvu su izgubili 82:78 i tu su bili potpuno nadigrani, a drugu 85:79 kada su, faktički, sami sebe pobijedili.
Podsjetimo da je Budućnost Voli po našem skromnom mišljenju u regularnom dijelu lige dva puta pobjeđivala Crvenu Zvezdu jaču nego večeras.
Kada vam ekipa u prvom poluvremenu od do -17, kada vam se ekipa vrati i povede +9, kada vam ekipa ima dva ili tri napada za potpuni slom protivnika i na kraju izgubi jasno je k'o dan – kriv je trener.
Vidjet ćemo nakon podgoričkih utakmica da li je Dejan Milojević trenerski kalibar za titule.
E.Sk
