Kad nema sadašnjosti, lepo je vratiti se u prošlost. Pod uslovom da postoji. Na sreću navijača Partizana, ono što je nekad bilo mnogo je lepše od ovog što se dešava poslednjih godina. Poraz u Zagrebu od Cedevite posledica je katastrofalnog prvog poluvremena u kome su primljena 54 poena, a dato samo 35. Tim opet nije bio kompletan, ali odsustvo Lukovića ne može biti opravdanje za onako slabo prvo poluvreme, ili za pet uzastopno promašenih napada kod 72-63 kada je priključak još uvek mogao da se uhvati.
Nije uvek mart bio tako loš za „crno-bele“ kao sada. Neki od najvećih međunarodnih uspeha beogradskog tima dogodili su se baš u ovom mesecu. Evo i podsećanja na tri osvojena Kupa Koraća.
*U finalu 21. marta 1978. u Banjaluci Partizan i Bosna priredili su nezaboravni spektakl. Bilo je 117-110 za Partizan, posle produžetka jer je nakon 40 minuta bilo 101-101. Bosna je na poluvremenu vodila 54-47, ali je Partizan u nastavku uspeo da poravna i u produžetku pobedi. Nezaboravnu partiju pružili su Dražen Dalipagić (48 poena), Dragan Kićanović (33) i Miodrag-Miško Marić (21), dok su u timu Bosne blistali Miorza Delibašić (32), Žarko Varajić (22), Raša Radovanović (20) i Svetislav-Kari Pešić (14). Treneri su bili Ranko Žeravica i Bogdan Tanjević.
* Partizan je naredne sezone odbranio trofej, finale je igrano 20. marta 1979. u Hali sportova na Novom Beogradu. Rival je bio italijanski Arigoni, a Partizan je slavio sa 108-98 (54-54). Dragan Kićanović je držao javni čas košarke, završio je meč sa 41 poenom. Pratili su ga Miodrag Marić (23), Arsenije Pešić (18), Dragan Todorić (14) i Boban Petrović (12). Tandem Amerikanaca Klif Mili (30) –Vili Sodžurner (29) nije bio dovoljan da zaustavi raspoložene „crno-bele“. Italijanski tim imao je i Roberta Brunamontija (12) i Domenika Zampolinija (19), ali Partizanova petorka koja je dala svih 108 poena bila je, jednostavno, bolja. „Crno-bele“ je sa klupe vodio Dušan Ivković a Arigoni Elio Pentasulja.
* Treći put Partizan je u Kupu Koraća trijumfovao 10 godina kasnije, u dvomeču sa Viva Vizmarom iz Kantua. Igrale su se dve utakmice, prva u Kantuu 16. marta. Domaćin je pobedio sa 89-76 (45-35). Kent Benson je predvodio Kantu sa 24 poena, pratili su ga Antonelo Riva sa 19 i Đuzepe Bosa sa 17. Partrizanovi najefikasniji igrači bili su Vlade Divac (28), Saša Đorđević (22), Žarko Paspalj (11) i Predrag Danilović (10).
Revanš je igran 22. marta pred 7.000 gledalaca koji su došli verujući da baksuznih 13 poena manjka mogu da se nadokande. Verovali su i igrači, verovao je i njihov trener Duško Vujošević. Bio sam na toj utakmici i pamtim sjajno izdanje Partizana. Blistao je Valde Divac, autor 30 poena sa sjajnim šutem iz igre 13/19. Potpuno je nadigrao italijanske centre. Partizan je već do poluvremena prednost rivala sveo na samo poen (55-43) iako je u jednom trenutku, posle koša Paspalja, vodio sa +14 (34-20). U nastavku je brzo prešao u vođstvo i sigurno ga držao. Kod 83-61 počelo je slavlje navijača, a posle koša Danilovića za 93-71 u 38. minutu i na terenu, jer je i igračima postalo jasno da će osvojiti trofej. Dule Vujošević našao se na rukama igrača, a njegov kolega Karlo Rekalkati pokušavao je da italijanskim novinarima objasni ono što je svima bilo jasno: pobedio je bolji tim sa (mnogo) više talenta.
Na žalost, bila je to poslednja zajednička sezona jedne sjajne generacije. Tim se tog leta raspao, Divac i Paspalj otišli su u NBA ali ostali su Đorđević i Danilović koji će naredne tri godine nositi tim i dovesti ga do titule prvaka Evrope 1992. Ta titula osvojena je u aprilu, ali prethodno je u martu eliminisan Kinder iz Bolonje, i to pobedom u Bolonji u trećem meču (69-65).
Nisam siguran da ovo podsećanje na Partizanovo pozitivno „martovsko ludilo“ može da pomogne „crno-belima“ da prvo pobede Cedevitu u Beogradu pa onda i u Zagrebu, ali ako je mart u prošlosti bio mesec mnogih Partizanovih čuda i podviga, nije isključeno da bude još jednom.
Vladimir Stanković / Koš Magazin
