Na današnji dan 1989. godine izašao prvi broj “Koš” magazina, prenosimo cijelosti tekst osnivača “koša” Vladimira Stankovića.
Danas bi napunio 28 godina. Bio bi u naponu snage, kvalitetan, uticajan, čitan… Bio bi na najboljem papiru, sav u koloru, sa modernim dizajnom, atraktivnim fotografijama… U njemu bi sarađivali najbolji košarkaški novinari sa prostora Jugoslavije, bio bi „operisan“ od nacionalizma, „inficiran“ samo košarkom koja ne razlikuje nacije, vere i boju kože jer govori univerzalnim, svima razumljivim rečnikom basketa.
Govorim o „Košu“, magazinu koji se „rodio“ na današnji dan: 29. oktobra 1989. Nastao je spontano, bez redakcije, bez prostorija. Ja sam u to vreme bio u spoljnopolitičkoj rubrici “Borbe“ sa idejom da posle 20 godina u sportskom novinarstvu „promenim sektor“,. Đavo mi nije dao mira pa sam tadašnjem rukovodstvu kuće predložio pokretanje košarkkaškog časopisa, a šefovi me odmah zadužiše da uradim prvi broj. Oslonio sam se na sportsku rubriku „Borbe“ i novinare iz ostalih izdanja kuće, ali sam od prvog trenutka imao ideju da list bude otvoren za novinare iz cele Jugoslavije jer je košarka bila gotovo podjednako razvijena u svim delovima ondašnje zemlje.
U uvodniku sam, pored ostalog, napisao:
O čemu ćemo pisati?
Cela koncepcija staje u jednu reč: o košarci. Našoj, evropskoj i svetskoj, amaterskoj i profesionalnoj, muškoj i ženskoj, o košarci za sve i košarci svih nas. Sportu zemljine lopte.Kako ćemo pisati? U najkraćem – raznovrsno, zanimljivo, informativno, analitički, stručno…
O kome ćemo pisati?
O svima koji su na velikoj sceni, klubovima i igračima, ali takođe i o onima koji na njoj čine tek prve korake. Na to kako ćemo, šta ćemo i o kome ćemo pisati neće uticati samo događaji, već i mišljenja svih ljubitelja košarke do kojih naša revija stigne, i koji budu hteli da nam pomognu savetom, željom ili idejom. Dakle, pišite, brišite, crtajte i slikajte!
Svako vaše pismo završiće u Košu!”
Za 29. oktobar, tačno u podne, bila je zakazana promocija u ondašnjej Galeriji Borbe, tamo gde je sada banka. Do duboko u noć završavali smo list, lepili tekstove i slike i završavali stranu po stranu. Sećam se panike koja nas je uhvatila negde pred zoru. Šta ide na 16. stranu? Ko će sad znati kako i zašto, prevideo sam rubriku za tu stranu. Nije bilo šanse da se nešto uradi na brzinu, foto-slog je počinjao da radi tek ujutro za kad je bilo zakazano štampanje. Morali smo da rešimo problem od onoga što smo imali. Zakrpio sam tu stranu sa tri horizontalne forografije na kojima su bili timovi Cibone, Olimpije i Novog Zagreba. Bila je to najgora strana, u grafičkom smislu, koju sam ikada potpisao kao urednik, ali ništa drugo pametnije nisam mogao da smislim.
U podne se okupio košarkaški svet, ja sam u rotaciji nervozno cupkao jer je montaža ploča nešto malo kasnila, umesto u 11 štampa je počela posle 12, kad su gosti već bili stigli. Konačno, oko 12,20 utrčao sam u Galeriju sa svežnjem „vruće“ odštampanih primeraka. Sa naslovne strane smešio se Vlade Divac u dresu Lejkersa. U ruci je držao globus na kome je palcem i kažiprstom napravio „most“ između Beograda i Los Anđelesa. Naslov je bio „Yugo Porše u LA“. Koliko se sećam, sliku nam je obezbedio, direktno od Divca, Predrag Mrmak, tada novinar „Večernjih novosti“ . U prvom broju smo imali i ekskluzivne razgovore sa Draženom Petrovićem, Dinom Rađom i Žarkom Paspaljem, Borom Stankovićem koji se prevario u prognozi da će ceo svet „biti u istom košu možda tek 1996“ jer se dogodilo 4 godine ranije u Barseloni. Imali smo i priču o Đaniju de Mikelisu, predsedniku italijanske Lige (inače je u isto vreme bio i ministar inostranih poslove Italije) koji je vizionarski govorio o „novom basketu za ujedinjenu Evropu“. Objavili smo i odličan vodič za našu Ligu sa naslovom „Kladite se na Jugoplastiku“… Uostalom, da ne navodim ceo sadržaj, u rubrici „Stari Koš u PDF formatu“ imate i prvi i sve naredne brojeve „Koša“.
Tog popodneva 29. oktobra 1989. Dragan Nikitović, nezaboravni Nikita, prenoseći utakmicu iz Hale sportova na Novom Beogradu koja se danas zove „Ranko Žeravica“ (uzgred, danas je prva godišnjica Rankove smrti, setimo ga se još jednom) nahvalio je prvi broj rekavši da je odličan, da se neko konačno setio da u zemlji košarke napravi košarkaški magazin. Još jedan detalj: tiraž smo odredili „odokativno“. Bukvalno je bila licitacija. Neko je rekao 50.000 uz komentar, „Nkikako, mnogo je“. Na predlog o 10.000 bilo je „Ne valja, malo“. Našli smo se na 30.000 a posle nedelju dana prodaja nas je izvestila da je broj – rasprodat. Drugi smo štampali u 40.000, treći u 50.000, četvrti u 60.000 a peti u 70.000… Bili smo ponosni na ono što smo uradili, na prijem na koji je magazin naišao. Nikome nije smetao loš kvalitet papira, svima je bio važan sadržaj. A imalo je šta da se pročita. Uđite u „Stari koš u PDF formatu“ i uverite se.
Tada smo radili za sve one koji su voleli košarku, danas u elektronskoj formi radimo za one koji vole da je čitaju.
Vladimir Stanković
Photo: Arhiva Koša
