Borislav-Bora Stanković, veliko ime u istoriji naše i svetske košarke, 9. jula, puni 92 godine. Od tih više od devet decenija bar sedam je proveo u košarci. Tokom Drugog svetskog rata igrao je stoni tenis i tenis, ali se odmah po oslobođenju opredelio za igru među obručima. Bio je jedan od osnivača Crvene zvezde 4. marta 1945, igrao u Partizanu, Železničaru, bio reprezentativac na Prvom svetskom prvenstvu 1950. u Buenos Ajresu i Evropskom prvenstvu 1953. u Moskvi.
Zajedno sa Nebojšom Popovićem, Radomirom Šaperom i Acom Nikolićem smatra se jednim od četvorice otaca naše košarke. Bili su kao D‘Artanjan i tri musketara, ali njihova deviza bila je “jedan za sve, svi za košarku”. Svi su bili igrači, najbolji je verovatno bio Nebojša, ali su na vreme, uz redovne studije i kasnije poslove, lepo podelili “parcele” u Košarkaškom savezu Jugoslavije i, poput najlepšeg mozaika, zajedno stvarali istoriju. Aca Nikolić je od prvog dana bio trener, treneri su bili i Nebojša (10 titula sa Zvezdom, selektor) i Bora (nekoliko titula sa OKK Beogradom i jedna sa Orasondom iz Kantua, kao prvi strani trener sa titulom prvaka u Italiji) a jedino Raša Šaper nije sedao na klupu. Interna podela bila je Aca-trener, Nebojša organizacija, Bora-diplomatija i međunarodni odnosi, Raša-predsednik i generalni sekretar Saveza po 8 godina, kasnije direktor YUBA lige.
Bora trener
O Borislavu Stankoviću, koji je ime dobio po čuvenom piscu “Koštane” ali sa jednim dodatim “l”, zna se gotovo sve ali verujem da je manje poznato da je bio odličan – trener.
Još dok je bio igrač, Stanković je pokazivao talenat za trenerski posao. Na kursevima koje su početkom 50-ih godina držali inostrani treneri, poput Bugarina Veselina Temkova, Mađara Ištvana Kamaraša i Ferenca Nemeta, Bora je bio jedan od najpažljivijih i najboljih učenika. Pohađao je i kurs koji je na Fakultetu za fizičko vaspitanje organizovao Bora Jovanović, nekadašnji selektor reprezentacije Jugoslavije. U beogradskom Železničaru 1953. bio je igrač-trener a prvu pravu trenersku šansu dobio je u OKK Beogradu koji je sredinom 50-ih godina prošlog veka počeo da stvara šampionski tim. Miodrag-Sija Nikolić došao je iz Radničkog, Trajko Rajković Leskovca a Radivoj Korać iz podmlatka. Dragan Glišić, Koraćev trener u juniorima OKK Beograda, rekao je jednog dana Bori:
– Slušaj,imam strašnog klinca… Pobedili smo sa 56 datih poena i svih 56 dao je taj momak. Njegovo ime je Korać, Radivoj Korać.
U proleće 1958. na startu nove sezone (igralo se od proleća do jeseni, na otvorenim terenima) Korać je bio u prvom timu, a na debiju protiv Olimpije koja je branila titulu dao je 25 poena. Bio je to početak jedne briljantne karijere. OKK je te sezone uzeo titulu a Korać je na18 utakmica (16 pobeda) dao 633 poena, ili 37,2 u proseku!
Bora je radio tri posla istovremeno. Kao diplomirani veterinar redovno je bio zaposlen u klanici, u Košarkaškom savezu Jugoslavije obavljao je razne dužnosti, još 1958. počeo je saradnju sa Vilijamom Džonsom, tadašnjim sekretariom FIBA, a bio je i trener OKK Beograda.
Manje je poznato da je prvi put u inostranstvo odveo trenerski posao. Đani Korsolini, menadžer Orasonde Kantu, ponudio je Stankoviću 1.000 dolara mesečno, što je u ono vreme bilo pravo bogatstvo, ali Boru je više zanimao trenerski izazov u drugoj zemlji. Svojevremeno sam razgovarao sa Arnaldom Taurisanom, njegovim pomoćnikom u Kantuu, koji mi je pričao:
– Bora je bio pravo otkrovenje za sve nas. Bio je veoma obrazovan, spretan, spreman na dijalog, lukav. Došao je u Italiju bez znanja ijedni reči italijanskog, ali je posle tri meseca govorio kao mi. Nije bio veliki demonstrator ali je bio veliki poznavalac psihologije igrača. Takođe je umeo da nađe svakom igraču najbolje mesto i izvuče maksimum od svakog. Tokom utakmica je bio veoma nervozan, svaki put je teško preživljavao mečeve, ali je u u tajmautu bio neverovatrno miran, uvek sa pravim savetima.
Stanković je igrao sa tri visoka igrača što u to vreme niko u Italiji nije praktikovao. Italijanima
Albertu Melatiju i Alebertu de Simoneu dodao je Amerikanca Boba Bardžesa, koji je prethodnu sezonu proveo u Real Madridu. Bora ga je dobio zahvaljujući prijateljstvu sa Roberom Bisnelom, francuskim trenerom koji je tada radio u Madridu. Rezultat je bio titula prvaka Italije sa bilansom 18-4. Stanković je postao prvi strani trener koji je osvojio italijanskom prvenstvo. Naredne sezone Orasonda je igrala Kup šampiona i stigla do četvrtfinala.
Bora, diplomata
Ne mogu tačno da se setim kada sam upoznao Boru Stankovića, ali biće da se to desilo početkom 70-ih godina prošlog veka. Od tada, uprkos razlici u godinama, traje naše prijateljstvo. Uvek me je, kao i sve druge koji ga znaju i koji su radili sa njim, impresionirala njegova prividna blagost, spremnost da sa osmehom sasluša svačiji predlog i ideju, i još više odlučnost sa kojom je sprovodio odluke za koje je verovao da su najbolje za košarku. U one strateški važne svakako spada približavanje sa NBA, što nam je omogućilo da u Barseloni 1992. gledamo prvi i jedini američki “dream team”. U sezoni 1991/92, dakle godinu dana pre UEFA, Bora Stanković je lansirao Evroligu sa više predstavnika jedne zemlje. Zahvaljujući tome Partizan je 1992. postao prvak Evrope iako nije bio prvak Jugoslavije, jer je poslednja titula u bivšoj državi otišla u Split. Kada je srušen Berlinski zid i kada su stvorene nove države, on je imao sluha i našao načina da organizuje dodatni kvalifikacioni turnir za EP 1993.u Nemačkoj, što je iskoristila Hrvatska i kasnije osvojila bronzanu medalju. Kada su SR Jugoslaviji skinute sportske sankcije, u dogovoru sa Federacijom Grčke, osmislio je dodatni kvalifikacioni turnir u Sofiji na kome je Jugoslavija stekla prva učešča na EP 1995. u Atini, odakle se vratila sa titulom prvaka Evrope.
Mogu nabrojati još dosta važnih odluka u kojima je Stankovićev nepogrešiv instinkt bio odlučujući. On sam smatra da je najveća sportska ličnost u međunarodnim sportskim forumima sa prostora bivše Jugoslavije bio Dr Mihailo Andrejević, legenadarni vođa puta u Montevideo 1930. i važan čovek u Izvršnom komitetu FIFA, predsednik njene dve komisije, sudijske i medicinske. Ne bih se složio. Čini mi se da je on, Bora Stanković, najveća figura naše sportske diplomatije. Prvo zato što je bio prvi čovek jedne važne međunarodne federacije. Drugo, što je na tom mestu opstao više od četvrt veka a njegov glas i danas se sluša i poštuje. Treće, za vreme mandata doneo toliko dobrih odluka za košarku da su mu svi zaljubljenici u igru među obručima večito dužni. Četvrto, bio je član MOK i kao takav čovek od uticaja na kreiranje svetske sportske politike.
Bora, pisac
Iako je evidentno imao “trenerski gen”, Bora Stanković je sebe našao kao funkcioner. Iz Kantua je otišao u Minhen da bude pomoćnik Vilijamu Džonsu koga je nasledio i bio na funkciji generalnog sekretara FIBA punih 25 godina. Zadužio je svetsku košarku a njegov lični i košarkaški život stao je u sjajnu knjigu “Igra mog života” koja, uz pomoć novinara Aleksandra Miletića, u prvom licu svedoči o putu najvećeg sportskog diplomate koga je Srbija imala.
Ako bih morao da se odlučim za neku od Borinih osobina, naravno u vezi sa košarkom, onda bi to bila njegova gotovo nepogrešiva intuicija. Uvek je video dalje od drugih, predviđao bolje, mislio brže. U mnogo čemu bio je čovek ispred vremena.
Srećan rođendan, čika Boro.
Vladimir Stanković/KOŠ Magazin
