Juče smo sa radošću i ponosom objavili kako će pet djevojaka koje su svoje prve košarkaške korake načinile u našem klubu u nedjelju, 16. novembra igrati svoju prvu zvaničnu utakmicu u seniorskoj konkurenciji.
Da bi do toga stigle trebalo je da ulože veliku želju, ogroman trud, proliveni znoj. Trebalo je da se odreknu mnogih blagodeti savremenog načina života; ”blejanja” po parkovima i kafićima, gubljenja vremena na internetu, poneke cigarete i alkohola ili ne daj Bože nečeg goreg…. Trebalo je da im klub obezbjedi razumijevanje sredine nenavikle na košarku, kakve takve uslove za rad, da obezbjedi trenere, termine za treninge, sponzore, novac … Trebalo je i izvrnutih zglobova, odustajanja i ponovnog vraćanja, suza i plača da ove djevojke stignu ovdje gdje su sad, odnosno do one tačke kad većina djevojčica, koja se bavi ovim svima nama dragim sportom, završava svoju karijeru jer nedostaje podrške lokalnih zajednica i sredstava, jer u manjim sredinama nema uslova za seniorsku košarku.
I kad smo se svi zajedno radovali tom novom koraku, i Ana, i Dunja, i Jelena, i Sanja i Biljana, i njihove porodice, naš klub i naš grad, neko je rekao NE. Neko je rekao STOP KOŠARCI, neko je rekao nije vama mjesto u sportu, jer se ne uklapate u nečije uskogrudne, pojedinačne, klupske, političke ili ne znam kakve interese.
Šta će vam košarka Ana, Dunja … i sve vi ostale djevojke iz drugih klubova, sve vi koje se ne uklapate u stereotip beskonačne vladavine jednog kluba i jednog čovjeka? Vi se lijepo ”vucarajte” po parkovima, zapalite slobodno cigaru, kupite neki alkohol, a nećete morati dugo čekati i na neki džoint ili …
Ne mogu u potpunosti da objasnim šta se u stvari desilo, jer je teško zaviriti u mozgove onih koji donose odluke kako samo njima odgovara, odnosno donose odluke u ime onih kojima odgovara da nema formata takmičenja kakav je dogovoren u avgustu 2014. i sa kojim su se usaglasili predstavnici svih klubova koji su se izjasnili šta žele igrati; Premijer ligu BiH ili Prvu ligu RS.
Sve što se kasnije izdešavalo je silovanje zdravog razuma i sportske etike.
SRAM VAS BILO!
Sram vas bilo što zarad ličnih koristi i pozicija koje zauzimate uskraćujete djeci pravo da budu djeca, uskraćujete im pravo da rade ono što vole, uskraćujete im pravo da SAMO IGRAJU KOŠARKU.
Sram vas bilo što manipulišete sportskom i sveukupnom javnošću nebuloznim pokušajima da vaše ciljeve zamaskirate navodnim odlukama zvaničnih organa Košarkaškog saveza Republike Srpske, odnosno što zvaničnim organima naređujete da donose odluke koje samo vama idu u korist.
Sram vas bilo što ponižavate čitav niz poštenih sportskih radnika, trenera i klubova koji u nikakvim uslovima ”krvare” da bi privoljeli djecu da se bave sportom, da ostanu u sportu što duže, jer pobogu valjda bismo svi trebali biti u istoj misiji razvoja zdrave djece i omladine i kroz sport.
Za nas znam da u toj misiji jesmo, za mnoge druge klubove i sportske radnike znam da jesu, ali za vas ”braćo” je očigledno da niste. K'o dan je jasno da ste sve poluge odlučivanja uzurpirali i da hoćete da nam ”polupate” igračku. Vi hoćete, a mi ne damo… I neko na kraju mora pobijediti. Siguran sam da to nećete biti vi.
Jer je naš cilj ljudski, moralan i plemenit; mi samo želimo da nas PUSTITE DA IGRAMO KOŠARKU.
Pokušajte to da uradite, vidjećete da nije teško.
Momčilo Nožinić, KK Kostajnica
