Danas je 4. februar, dan u kome je 1974. umrla Lilijana Ronketi. Imala je samo 46 godina a igrala je do 45, iako uveliko bolesna. Košarka je bila njen život, njena strast, njena najveća ljubav. Bila je velika igračica, jedna od najboljih u istoriji italijanske ženske košarke. Godinu dana posle njene smrti, FIBA je u njenu čast osnovala drugo takmičenje ženskih klubova Evrope i nazvala ga „Kup Lilijane Ronketi“. Ne sećam se da sam je gledao, čak ni na televiziji, ali setio sam se ko je o njoj najbolje, iz prve ruke, mogao da posvedoči. Ovaj tekst potpisujem ja, ali odavde pa do kraja pravi autor je Branka Prelević, nekadašnja košarkašica Crvene zvezde, reprezentativka, moja draga prijateljica i koleginica, nažalost odavno pokojna.
U „Košu br. 18. od 20.februara 1991. nalazim njen tekst o Lilijani Ronketi. Branka je bila velika igračica, dugogodišnja novinarka, naša starija drugarica, uvek spremna na šalu na sopstveni i tuđ račun. Njen čuveni pozdrav u po bela dana bio je „Dobro veče“. Ako je iko bio kompetentan da nešto kaže o Lilijani, onda je to bila naša Branka. U tom tekstu pisala je o Koraću i Lilijani, velikim igračima po kojima su dva evro-kupa dobila imena. Citiram, kao omaž našoj dragoj Branki, najveći deo njenog teksta o Lilijani Ronketi:
“…Imala sam sreću da se još 1953.na tadašnjem medjunarodnom Kupu Jugoslavije prvi put sretnem, sa Lilijanom i Frankom Ronketi. Te dve Italijanke bile su glavna snaga svoje ekipe. Tada prilično mlada, nisam verovala de ne mogu da zaustavim već čuvenu Lilijanu Ronketi. Bila je viša od mene, koščata, zrelija (rođena 1925), iskusnija za razna takmičenja, precizna iz daljine, hitra kao munja, sjajna u skoku, borbena… Bila je u mnogo čemu u prednosti. Ja sam htela da dokažem da se njena veština i preciznost mogu pobediti mladošču. U prvim minutima igre nadmašivala me je u svemu. Tek kasnije sam shvatila da je to bio danak mom neiskustvu, pa i tremi pred pravim asom (iako tremu nisam priznavala). Kasnije sam je potpuno sprečila, nisam joj dala dušom da dane. Proticalo je vreme, dolazila su nova takmičenja i ja sam uvek bila zadužena za Lilijanu Ronketi. Uglavnom, uspešno sam izlazila na kraj sa njom, najviše zahvaljujući borbenosti, beskompromisnosti u odbrani ali i efikanosti u napadu. Lilijana i ja bile smo u Beogradu 1954, Pragu 1956 i Lođu 1958. u najboljim petorkama evropskih šampionata. Za nju znam zašto – za sebe nikako, sem činjenice da sam sa Bebom Gec dobro pokrivala najbolja krila iz protivničkih timova.“
Sticajem okolnosti, velike rivalke postale su 1958. saigračice i velike prijateljice. O tom je Branka Prelević pisala:
„Zimski meseci 1958. Našla sam se u Milanu, u ekipi Stande. Treba napomenuti da smo mi (u Jugoslaviji) još igrali na otvorenim terenima, u Italiji se igralo u dvoranama.Posle višegodišpnjeg rivalstva Lilijana i ja postale smo saigračice.Mojoj sreći nije bilo kraja. U košarkaški „neradne“ dane redovno sam išla na jezero Komo, u dom Lilijane Ronketi. Franka, njena mlađa sestra, je igrala za Torino, gde se i udala. Sve je podsećalo na atmosferu iz filma „Veliko iščekivanje“: guste zavese, tamni dobar nameštaj, dve tetke i Lilijanina majka. Svaki moj boravak u kući Lilijane Ronketi bio je obeležen nekim poklonom od svile: košulja, marama… I danas negde u kući imam jednu od marama. Često je dodirnem i sećam se…. Godine 1958. osvojile smo sa Standom prvenstvo Italije. Kapiten ekipe Lilijana Ronketi i ja dobile smo kao nagradu 20 dana boravka na ostvrvu Kapri. Imale smo priliku da se još bolje upoznamo, iako se znamo od 1953…. Kakav igrač, a tek kakav čovek. Lili se ponašala, a i ja uz nju, kao „pijana milionerka“. Svetska elita na odmoru i nas dve. Puno smo govorile o književnosti i filmu. Srele smo se kod „Kratkog susreta“ i na „Kazablanci“. Otkrila mi je da je imala nekoliko kratkih susreta (veza) toliko nabijenih emocijama da je izgorela u njima, i zato nije stupila u brak…“Udala sam se za košarku“, rekla mi je tada. – Ona mi je najvažnija u životu, kad već nisam bila spremna da odgajam decu kao moja sestra Franka. A možda su me potpuno iscedile te žestoke ljubavi. Vidiš, često naručujem pesmu „Sviraj to još jednom, Sem“. Verujem da si slična meni….(Sve je bilo istina, osim što sam se ja udavala dva puta, zapisala je Branka).
Na kraju Branka Prelević otkriva da joj se Lili još tada žalila na bolove u plućima. Jela je a mršavila. Ko bi pomislio da će umreti od raka. Branka je u Rimu našla Alda Vitalea, visokog funkcionera FIBA i italijnanske Federacije. Zapisala je i njegovo sećanje na Lilijanu Ronketi:
– Voleo sam košarku koju je igrala Lilijana Ronketi. A igrala je bukvalno do poslednjeg daha, sve dok je bolest nije sasvim pokosila. Pušila je do kraja, pevala, tražila uvek istu muziku, onu iz “Kazablanke”. Dobro je što je FIBA prihvatila da se takmičenje nazove po njoj. Pehar sam ja poklonio. To je samo mali omaž u znak sećanja na jednu od najboljih košarkašica Evrope i sveta…
Branka je svoij emotivni tekst završila konstatacijom da je dobro što košarka u svojoj 100. godini života kroz dva takmičenja sa imenima Radivoja Koraća i Lilijane Ronketi čuva sećanje na njih, i što nas pamćenje „nije izneverilo“. Na žalost, FIBA je 2002. ukinula oba kupa sa imenima dvoje velikana. Ne znam da li je baš morala. Da li lepše zvuči „Čelendž kup“ ? Ne bih rekao, ali to je druga priča. Košarkaški savez Srbije je uradio pravu stvar kada je domaćem kupu dao ime po Radivoju Koraću. FIBA se 2007. odužila Lilijani Ronketi uvrstivši je u svoju „Kuću slavnih“.
Još malo o Lili, kako su je zvali prijatelji. Sa 51 poenom za Komo još uvek drži individualni rekord u italijanskoj ženskoj ligi. Igrala je za Komo od 1947. do 1955. osvojvši titule prvaka 1950, 1951. i 1953, prve dve bez poraza. Posle je igrala za Lenjano, Torino, Milano, četiri puta je bila najbolji strelac šampionata. Od 1966. do 1971. igrala je u Švajcarskoj i osvojila tri titule prvaka te zemlje. Karijeru je, sa 45 godina, završila u Injisu iz Varezea u kome je igrala od 1971 do 1973, godinu dana pre smrti 4.februara 1974. Za reprezentaciju Italije igrala je 83 puta i postigla 871 poen. Učestvovala je na 6 šampionata Evrope od 1952 do 1962.
Ipak, za istoriju je ostalo zapisano ko je sve osvajao trofeje sa imenima Koraća i Lilijane Ronketi. Od naših klubova Korać je išao u vitrine Jugoplastike 1976. i 1977. i Partzizana 1978. i 1979. Dok je Kup Ronketi jedino osvajala ekipa Montinga iz Zagreba koja je 1980. pobedila Maricu iz Plovdiva sa 82-76.
kosmagazin.com
