Već nekoliko dana pokušavam da odgonetnem šta je to toliko pogodilo domaće javno mnjenje u intervjuu koji je Duško Vujošević dao za časopis „Nedeljnik“?

Da smo neka sredina sa istančanim osećajem za pravdu tada bih razumeo, ovako…

Budimo realni, prećutali smo mi mnoge druge stvari poput intervjua Duška Kovačevića, saopštenja Željka Mitrovića, ali Vujoševića nikako.

Vujoševiću se ne oprašta u Srbiji.

Dakle, u čemu je toliki problem sa onim što je izgovorio jedan od najboljih jugoslovenskih trenera?

Da su Srbi, kao najbrojniji narod bivše SFRJ, nešto više krivi za rat od ostalih?

Da se JNA umesto da brani Jugoslaviju povukla na granice „Velike Srbije“?

Da je Sarajevo bombardovano kako bi se lakše osvajale ostale teritorije?

Razumem, i meni je malo zasmetalo što je to rekao u Sarajevu, a ne u Beogradu. Dežurne „patriote“ odmah su ga nazvale veleizdajnikom i svim i svačim baš najgorim što može da se zamisli. Svakako nije prvi put da Dule ovde trpi uvrede, ali u čemu je taj njegov „neoprostivi greh“?

Rekao je ono što je general Kukanjac ispričao pre više godina, a vrlo lako se može naći na YouTube – u. General Kukanjac koji je u to vreme bio glavni oficir za „dešavanja“ u Bosni.

Rekao je ono zašta se Vojislav Šešelj godinama zalagao i za to dobijao milione glasova na izborima, i bio i vlast i opozicija u ovoj državi.

Rekao je ono što je general ratko Mladić javno iznosio, da je vojska Republike Srpske u jednom trenutku 80% teritorije Bosne imala pod svojom kontrolom.

Konačno, kada sve saberemo, Dule je rekao sve ono što već dobro znamo i zbog čega su u srpskom narodu pojedini ljudi veoma cenjeni.

I onda je ispao kriv zbog toga.

Kriv do srži u očima domaće javnosti u trenutku kada, recimo, srpska politika daje podršku jednom Ramušu Haradinaju, na delu svoje okupirane teritorije. O gospodinu Haradinaju smo imali prilike dosta toga da čujemo, pre nekoliko meseci, dok smo čekali odluku francuskog suda. Tada smo slušali svašta, a od juče slušamo da smo ga podržali.

Kriv do srži u očima onih koji lamentiraju nad „Olujom“, a dive se Prosinečkom koji u Beogradu podiže tri prsta, dok u Kninu, kako pišu domaće novine, podiže spomenik u čast toj istoj „Oluji“.

Budimo iskreni makar malo.

Nije kriv Dule, to se drugačije kaže.

Jedna reč.

Licemerje.

To je naša omiljena disciplina.

Dule je samo izrekao, ili bolje rečeno ponovio činjenice koje nam možda nisu prijatne, ali su tačne, i to je Dule. Kod njega je sve ili crno ili belo. Druge boje ne postoje.

I njegovo je pravo da ostane Jugosloven. To je dobar izbor posebno u današnje vreme kada se ostali nacionalni brendovi nisu baš pokazali. Gore od najgorih „kineza“. U toj ekipi su i Andrić i Crnjanski. Tu je Selimović, a tu je i Kiš. Tu su Balašević, Šerbedžija i Bekim Fehmiju.

To je stvarno odlična ekipa, a odlična ekipa traži istog takvog trenera.

I to što rekoh da mi malo smeta što je sve to rekao u Sarajevu…Sada se setih, pa mi smo ga sami oterali odavde. Sve uz televizijski prenos.

I smejali smo se.

Ne baš svi.

Neko drugi ga je dočekao ljudski. Kako i dolikuje da se dočekuju ljudi. Čak i to nam je ovih dana zasmetalo.

Duška Vujoševića nije lako čitati, ima tu puno skrivenih poruka u onome što kaže. Mnogo toga što može da se nasluti, mnoge stvari rečene baš u tačnoj meri da tas ne ode na pogrešnu stranu. Ima u svemu tome i puno iskrenosti i istine. Takav mu je princip.

Princip i pucanj u savest mnogih.

Princip i Sarajevo…opet.

Zato se stidi Vujoševiću! Stidi se nas.

www.volimpartizan.rs

PODIJELI