Aleksandar Džikić govorio je u „Give & Go“ podkastu Sport Kluba o radnim aktivnostima u vrijeme koronavirusa, svojim počecima, usavršavanju u Sjedinjenim Državama i promjenama u evropskoj košarci.

“Nisam brojao, ali mislim da mi je ovo četvrto vanredno stanje. Tako je kako je. Trudim se da uradim sve što je do mene da što lakše prođem kroz sve ovo. Prije svega da ostanem zdrav i da moji najdraži budu zdravi. Ovo će da se završi jednog dana. Za sada je sve u redu i nadam se da će život što prije da se vrati u normalniju formu“, istakao je Džikić.

Na konstataciju da su treneri u ovom periodu aktivniji, te da prate vebinare, 49-godišnjak je rekao:

„Neke sam ispratio. Gledao sam o čemu ljudi pričaju, a na nekima sam i ja bio čovjek koji predaje. Neke sam podržao ili pokušao da pomognem oranizacijom. Priča sa vebinarima je u redu. Jeste, postoji ograničenje jer ne možeš da uradiš tu nazovi prezentaciju na isti način kao kada je radiš uživo. Ali, postoje načini da je uradiš. Imao sam nedavno predavanje za relativno zanimljiv broj kolega. Radio sam kombinaciju dijagrama, teksta i klipova, kao nekakvu prezentaciju. Nisi u prilici da uđeš u nekakav poseban detalj jer nisi na terenu, ali ima benefita. Mislim da je dobro da se to radi. Ova situacija prije ili kasnije mora da se završi. Sjediti i ne raditi ništa nije najpametnija stvar. A, na svim tim vebinarima ima šta da se čuje. Ne pričam o svojim izlaganjima, ali ima interesantnih stvari, koje su na ‚margini trenerskog posla‘ – o organizaciji, logistici i nekim stvarima koje su veoma zanimljive. Bio sam u Barseloni sredinom februara, snimao sam za Evroligu. Pričali smo o mentalnom zdravlju u sportu. Zanimljiva je priča. Spolja uvijek sve izgleda na jedan način, ali drugačije je kada se uđe u cijelu priču iz nekog našeg ugla – trenerskog, ugla igrača i ljudi koji aktivnije učestvuju u svemu tome. Malo je drugačije kada gledaš preko ekrana, nego kada si uživo na tribinama“.

Početkom devedesetih je počeo da radi kao trener. Bio je angažovan u mlađim kategorijama u Partizanu i u Beovuku, koji je poznat kao sjajna škola košarke.

„Počeo sam ‘91. kao pomoćni trener kod Dragana Dragosavca. Ne znam da li ljudi znaju za njega, ali za mene je on vrlo važan čovjek u tom periodu formiranja radnih navika, planiranja treninga, učenja oko košarke… Dragosavac je tu stvarno izvanredan. Poslije toga sam radio sa Perom Rodićem, Nešom Trajkovićem i tako dalje… Zatim sam ‘94. iz mlađih kategorija prešao u seniorski pogon Beovuka, kao pomoćnik Miše Lakića. Dobro se sjećam tog perioda, imao sam 23 godine. U petorci je Dejan Milojević bio mlađi od mene, on je tada igrao na poziciji broj tri, a nosioci tima su svi bili stariji od mene. Imao sam punu slobodu u radu od Miše Lakića. Tu sam proveo pet godina. Istovremeno sam se bavio i mlađim kategorijama. Godišta ‘81, ‘82, ‘83, ‘84. su bila u redu. Stalno smo bili na završnim turnirima i u finalima. Nekada smo osvajali, nekada ne, ali je to bio dobar period u mom životu. Potom sam se ‘99. vratio u Partizan kao pomoćni trener Neše Trajkovića, pa Darka Rusa, pa četiri godine sa Duletom. Poslije NBA i tako dalje“, naglasio je Džikić.

Iskusni stručnjak je neko vrijeme proveo na usavršavanju u Americi, odakle nosi brojna iskustva i uspomene.

„Probao sam da odem otvorenog uma. Mnogo sam srećan što sam dobio priliku da budem tamo. Postoji mnogo dobrih i loših stvari u vezi sa mojim boravkom u Americi. Da li sam mogao to još bolje da iskoristim? Ne znam, možda sam i mogao, a mogao sam još i gore. Generalno, to je nešto što je dobro, da možeš da budeš barem mali dio cijele te priče. Možda mi je žao što nisam ostao duže jer da jesam, možda bih se i zadržao. Ali, jednostavno nisam. Dugo me nije privlačilo da se vratim nazad, da bi me ‚uhvatilo‘ u posljednjih četiri-pet godina. U posljednje tri-četiri godine sam išao na Letnju ligu, sa Torontom pa sa Detroitom. Tada sam i počeo da razmišljam o eventualnom povratku. I posao pomoćnog trenera je drugačiji. Pitanje je šta se očekuje od tebe i koliko prostora možeš da dobiješ u stručnom štabu. Sa pozicije trenera koji je bio u Evroligi i u Evrokupu, da odeš tamo da budeš ‚jedan od‘ nije za svakog čovjeka i za svaki karakter. Onda tu ima razlike u primanjima između Evrope i Amerike. Kao što posao tamo nije za svakog, tako isto nema garancije da bi se svaki američki trener snašao u Evropi“, kaže Džikić.

Upitan koliko se košarka u Evropi promijenila, budući da se evidentno igra u bržem ritmu i više se šutira, Džikić je rekao:

„Vjerujem da se otvorila cijela priča pod uticajem pompe koja se napravila oko šuta za tri poena. Sigurno je da se to osjeti u načinu igre. Kada se sve svede na kraju, mislim da teško možeš da budeš šampionski tim ako imaš ‚ADD‘ odbranu – ako dâ, dâ. Ako igraš takvu neku odbranu, mislim da to nije najozbiljniji pristup, ili ako nemaš dominantan skakački tim ili igrače koji sami sebi mogu da iskreiraju poene. Individualni nivo igrača mora da bude na nekom nivou. Drugo, promijenio se način igre, sâm sadržaj igre. Imaš mnogo timova koji su izuzetno orijentisani na igru ’pik-en-rola’. Na primjer, Efes je bio prvi u momentu prekida Evrolige. Oni su specifičan tim, igraju sa tri takozvana bolhendlera u isto vrijeme. Simon je formacijski tri, a u stvari je čovjek plejmejker. Napravljena je ekipa oko toga svega. Pa na to dodaš Larkinovu najbolju sezonu i Vasu Micića koji je stvarno sazrio, kompletno promijenio mnogo toga i postao vrlo kvalitetan igrač. Ne možeš da se čudiš što je Efes tu gdje jeste“.

Još jedna ekipa vrijedna divljenja po Džikićevom mišljenju je Real.

„Takva koncentracija kvaliteta da je to strašno. Ti sada iz glave možeš da nabrojiš 15 igrača Reala – Kampaco, Laprivatola, Ljulj, Kozer, Kerol, Prepeliča su poslali na pozajmicu, Rudi, Tejlor, Nakić, Tomkins može na tri, na četiri, na pet, može na šta hoćeš. Zatim, ovaj mali Argentinac Dek, Rendolf, Miki, Tavares, Meri, koliko sam ih nabrojao? Imaš ljude koji nisu u 12 u Real Madridu, a mogu da budu starteri u Evroligi. To je ogromna koncentracija kvaliteta. Ili pogledaj, šta su ljudi recimo zaboravili? Da Barselona igra bez Ertela i Pangosa. Imaju ultra talenat unutra – Mirotića i Tomića, da se uplašiš. To su sve ekstremno kvalitetni timovi. Ili recimo CSKA i njihov sastav. Heket koji se najzad dokazao da je ekstremno važan za tim koji je pri vrhu. Sada, u vezi sa tri poena koja sam spominjao, istina je da postoji veliki uticaj analitičara na način igre NBA, koja dalje utiče na evropsku košarku. Pridaje se velika pažnja tom šutu za tri poena. Harden je ove godine ispalio preko hiljadu trojki, ili prošle sezone. Pričali smo o Džordanu. On je u jednoj od svojih sezona imao prosek od 37 poena, a nije se oslanjao na šut za tri poena. E sad, imaš igrače koji su ekstremno usmjereni na tri poena“, rekao je Džikić.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here