Imao sam tu sreću da mnogo puta uživo gledam kako se košarka pretvara u rapsodiju kad njome diriguje Haris Brkić. Kao i tu nesreću da dva hladna decembarska dana 2000. godine čekam vesti iz beogradskog Kliničkog centra. Poslednja je stigla 15. decembra, malo iza ponoći. Glasila je: Haris je umro. Podlegao je teškim povredama, tačnije ubijen je. Na njega je pucao još uvek nepoznati ubica na Brkićevom radnom mestu, ispred hale Pionir gde je bio na večernjem treningu. Pucao je na parkingu dok je košarkaš ulazio u svoj automobil. Do danas nije pronađen ubica, i to je, po mom mišljenju, ljaga na licu sprskih istražnih organa. Već punih 15 godina se svakog 15. decembra postavlja isto pitanje: ko je ubio Harisa Brkića?
Kažu da je policiji otežan posao u pronalaženju ubice zato jer su Harisa svi voleli, i skoro je nemoguće pronaći motiv za njegovo ubistvo. U drugi deo ove floskule ne verujem, za prvi deo znam da je tačan. Svi su voleli Harisa.
A on je voleo samo košarku, koju je igrao bolje, lepše i elegantnije od svih drugih devdesetih godina prošlog veka. Sa kakvom je taj lakoćom radio sve ono za šta su danas potrebna brda mišića i gomila blokova… Klizio je po parketu, takav je danas samo Serđo Rodrigez, imao je meku ruku “kao da ju je oprao u Moravi”, i taj Bodirogin produžen korak pri ulazu. Ovo poslednje bilo je Brkićev specijalitet, po njemu nazvan “Harisov ulaz”. Trebali su silne analize, čak i sudački simpozijumi, da se dokuči da on tom prilikom ne pravi korake, a na kraju su usporeni snimci pokazali da se, umesto o grešci, radi o genijalnim potezima.
Genije se rodio 24. jula 1974. u Sarajevu. Kao mali gledao je na Koševu Safeta Sušića i slušao o velikom Asimu Ferhatoviću, kao mlađi tinejdžer uživao je u pesmama Davorina Popovića Pimpeka i u Kustinim filmovima, možda je i bio zaljubljen u neku Doli Bel – ko zna? Igrao je u sjajnoj generaciji juniora Bosne koju su smatrali za jugoslovenski vrh: Ovčina, Vukčević, Glintić, Abaz, Bosnić, a tek nešto mlađi od njih bili su Peđa Materić i Vesa Petrović. Trenirali su ih Nikola Radić, Mladen Ostojić i Ante Đogić. Rat koji je sledio razbacao ih je na razne strane.
Brkić je imao 16 godina, maštao je da zaigra u prvom timu Bosne uz Nenada Markovića, Marija Primorca, Seju Bukvu, Dževada Alihodžića i ostale, kad je sa mladom reprezentacijom Jugoslavije otišao u Grčku. Nije se vratio u Sarajevo, gde je već počinjao krvavi rat, nego je sa ocem Idrizom i majkom Radom došao u Beograd. Mora da danas i Idriz i Rada proklinju sebe zbog te odluke, jer je njihov sin jedinac tu i sahranjen.
U Partizanu, gde je Haris stigao idući stopama svog slavnog prethodnika Predraga Saše Danilovića, odmah su shvatili kakav dragulj su dobili. Željko Obradović i profesor Aca Nikolić odlučuju da ga najpre pošalju na kaljenje u čačanski Borac, a zatim 1993. ga priključuju prvom timu crno-belih. Vrlo brzo mladi Sarajlija postaje prva violina u timu u kome su još bili Mića Berić, Dejan Tomašević, Predrag Drobnjak, Aleksandar Čubrilo, Dejan Koturović, Ljuba Vidačić, Dragan Lukovski i Mire Radošević. Haris je bio “programiran” kao naslednik Saše Danilovića, ali su svi vrlo brzo uvideli da se radi o autentičnom i neponovljivom asu i čoveku.
Partizan je, predvođen Brkićem, 1998. senzacionalno izborio Fajnal four Evrolige. U dvorani “San Đordi” u Barseloni ostavio je dobar utisak, ali prvak Evrope ipak je postao Kinder iz Bolonje, predvođen jednim drugim Sarajlijom – Danilovićem. Eh, da je kao što nije, a trebalo je i bilo bi lepo, mi bi danas ovde pričali jednu sasvim drugu priču…
Sa Partizanom je Haris osvojio tri državna prvenstva i tri Kupa. U leto 1999. trener Muta Nikolić, koji je u Podgorici dobio zadatak da oformi šampionski tim, privoleo je njega i Dejana Tomaševića da pređu u Budućnost. Brkić je ostao jednu godinu, sa Podgoričanima osvojio titulu prvaka Jugoslavije, i onda se vratio u svoj Partizan. Grobari su ga obožavali, Delije ga vređale uzvicima “Turčine” zato jer su znali od koga im preti najveća opasnost, a Haris se, prilikom posete Sarajevu 1999, interesovao kakva je situacija u njegovom matičnom klubu – Bosni.
Budućnost je te 1999. igrala prijateljsku utakmicu sa Bosnom u Skenderiji. Novinari su opkolili Brkića, a on im je tada rekao: “Ovo je moj grad, dvorana u kojoj sam trenirao. Ovde sam počeo, ali opet mi je neugodno, jer sam ovde za neke četnik, a u Beogradu sam Turčin.”
Godinu dana kasnije, bilo mu je 26, upravo se vratio u Partizan i odigrao nekoliko mečeva, razmišljao je da ode u inostranstvo i zaradi neke pare, a jednom prijatelju se poverio: “Rado bih se vratio kući, imam nekih problema. Kako ide Bosni, ima li ekipu, da li bi me ponovo primili”, raspitivao se Haris.
Nepuna dva meseca kasnije nepoznati ubica pucao je triput u glavu Harisa Brkića. Ubio je veličanstvenog sportistu koji je za Partizan odigrao 290 utakmica (deseti na večnoj listi), i postigao 3.709 poena (osmi ikad). Na listi najboljih strelaca crno-belih u evropskim kupovima, Brkić zauzima peto mesto sa 951 poenom.
Uspomenu na Harisa Brkića čuvaju još njegovi klubovi. Svake godine igra se Memorijalni košarkaški turnir za mlađe kategorije, na kome učestvuju timovi u kojima je igrao: Bosna,Partizan, čačanski Borac, podgorička Budućnost.
Za kraj, da ponovimo pitanje na koje se MORA dati odgovor: ko je ubio Harisa Brkića?
